Назад на наслове

Noć je tiha, gluva. Tišina me budi. Ležim u krevetu otvorenih očiju. Soba je obasjana prigušenim svetlom lampe. Do mene spava žena a pored nje u krevecu naša beba. Sin čijem smo se rođenju neopisivo obradovali ali nam je tu radost gušio ružan san koji smo i budni sanjali.

Čujem nešto nalik zujanju. Zujanje se posle nekog vremena pretvara u brujanje i već slutim da će se brujanje ubrzo pretvoriti u grmljavinu. Ustajem i bez potrebe proveravam da li je roletna spuštena. Tek je prošlo dva sata, do svitanja ima još dugo, beskonačno dugo. Sve mi je nekako lakše kad mračne sile ustuknu pred dnevnom sveltlošću.

Grmljavina, dolazeći i odlazeći zvuci, šušti vazduh poteran metalom, kratki rafali, pucnji protivavionskih metaka, dve ogromne parajuće eksplozije, košmar. Beba se budi, plače. Tek tada se pomeram nesvestan da sve vreme stojim na sred sobe. Uzimam dete, nameštam mu malu glavicu na moje rame, privijam ga uz sebe, osećam kako drhti i trza se, blago ga ljuljam dok šetam kroz sobu. Supruga prođe pored nas, na silu se malo osmehnu i ode u kuhinju da spremi flašicu tople dečje hrane.

Opijen mirisom bebe i umiren ravnomernim kratkim udisajima i izdisajima i ne primećujem da zvuka aviona više nema. Predajem to malecno stvorenje njegovoj mami i toploj flašici hrane i izlazim napolje. Onako u pidžami ni sebi ni drugim budnim komšijama ne izgledam ni malo čudno. Uz kratko komentarisanje eventualnog cilja večerašnjeg bombardovanja, negodovanje i izraženu nadu da će sve ovo uskoro prestati, nevesela žurka u pidžamama, spavaćicama i kućnim haljinama se završava.

Trešnja u dvorištu nije nikad ovako procvetala. Nebo osuto zvezdama. Ulazim u kuću, pažljivo se krećem da ne razbijem ponovo uspostavljenu tišinu.