Назад на наслове

Kažu da sam bio jako simpatično dete. Na slikama koje ponekad, ne bez sete, pogledam, vidim da to nije rečeno samo reda radi, sva deca su i inače simpatična, neko manje neko više, ali taj epitet mi je iskreno pristajao. Možda je pogled mojih krupnih crnih očiju ispod ufrćkane kao ugalj tamne kose razneživao ali moji se roditelji nisu dali prevariti. Znali su da se iza te nežne, nevine fasade krije deran sposoban da se preko trešnje ispne na krov, da tamo skriven ćuti i čeka dok ne prepozna očaj na licima roditelja. To nežno stvorenje bilo je kadro da pre nego što utihne eho zatvorene kapije za roditeljima koji su otišli na posao i on izađe na ulicu pa jašući malo plavo biciklo odjezdi daleko, u drugi šor, za repom nekog uličnog psa nepoznate rase.

Na raspustu, u julu, išli smo na preslavu kod tatinog kolege sa posla. Selo u Mačvi, tiho, mirno, nežna prašina se kao magla, uz pomoć vetra, na mestim diže sa pošljunčanih puteva.

Ogromno dvorište u koje se ulazi na velika vrata, kapija raskriljena u znak dobrodošlice. Kuća i pomoćne zgrade su po nekom štedljivom pravilu oivičavale dvorište a ogroman centralni amfiteatar je bio u hladovini prelepe razgranate stare kruške.

Marijana, tako se zvala mlađa kći tatinog prijatelja, inače moja vršnjakinja, mi se uvek puno obraduje. Informisala me je o tome da je šesti razred završila sa odličnim uspehom -“I ti si sigurno odličan? Volim školu, jedva čekam početak nove školske godine“ - rekla je u dahu i za kraj me upitala:“Hoćeš da se prošetamo, iza su bašta i njive, da ti pokažem lubenice, imamo i dinje, zrele su“.

Nisam je udostojio odgovora, samo sam joj odrečnim pokretom glave stavio do znanja da me ne zanima i da me interesuje nešto drugo. Nešto što je prislonjeno na krušku mirno čekalo izazivački bljeskajući na podnevnom suncu koje se u krpicama provuklo kroz krošnju drveta i odbilo se od aluminijumskih, tendeciozno bi bilo pomisliti niklovanih, površina motora.

APN 4, moćna crvena mašina iz Mariborske ergele, jednocilindrični, dvotaktni vazduhom hlađeni motor, zapremine 49 cm3, menjač sa četiri brzine. Sve sam to znao, voleo sam motore. Crno dugačko sedište, čak dva retrovizora kao dva razroka oka vanzemaljaca na tankim zakrivljenim dugačkim držačima, mala korpica pozadi sa rastegnutom unutrašnjom gumom od bicikla kao osiguračem da teret koji vozima prilikom prelaska preko rupa, a bilo ih je sigurno puno, ne bi spao.

Bilo je dovoljno da me ljubazni domaćin upita: „Znaš li da voziš motor?“ i eto me kako jezdim prašnjavim ulicama, ozbiljnog lica, kose prepune buba, sa srcem koje u grudima bije kao klip motora u cilindar.

Narednih par godina sam bio na moru, organizovano, sa školom, pa sam propuštao letnje posete. Kad sam se sledeći put pojavio doneo sam sa sobom neke promene a iste sam primetio i na Marijani. Izrasla je, telo joj nesputano poigrava, slobodno pod tankom letnjom haljinom. Hteo sam da je pitam da prošeta sa mnom do njive, da vidim te zrele dinje i lubenice, da joj kažem da sam odličan, mnogo šta sam joj hteo ispričati ali nisam mogao. Nešto me je stezalo u grlu, srce je tuklo kao da prvi put sedim na motoru, nisam imao hrabrosti ni da je pogledam.

Motor je završio zajedno sa nekoliko svinja i ovaca u velikom trejdu sa komšijom. Pod kruškom je stajao polovni traktor.

Nisam više odlazio na selo sa roditeljima. Danas, kad vidim lubenice i dinje kako se greju na malim prikolicama uličnih trgovaca voćem i povrćem setim se detinjstva, male Marijane i njive prepune okruglih vodenih plodova. Motor sam zaboravio.