Назад на наслове

 

Budan sam, ne znam zašto. Tama, otvaram oči, opet mrak. Pomeram se i to izaziva odron, sasvim mali odron i oštar bol... Osećam gomilu stena, čitavo brdo nasumično naslaganih gromada nepravilnog oblika sa oštrim ivicama negde iza moga čela. Težina tog brda je sama po sebi strašna i opterećuje me u stanju mirovanja ali ono što je neuporedivo strašnije je nestabilnost tog takozvanog brda. Svaki, pa i najmanji pokret izaziva odronjavanje i jedna, ponekad i više, stena se uz strašnu buku obrušava u dubinu glave ostavljajući za sobom bolni parajući trag.

Migrena. Strpljiva, beskompromisna, poštena, uvek spremna da kazni svaku moju grešku. Ponekad je to banalno preterivanje u čitanju, ponekad nervoza, preveliko uzbuđenje, nedovoljno sna, zadimljena prostorija, glad, alkohol.

Lagano, najlakše što mogu, ustajem iz kreveta i prelazim u dnevnu sobu. Palim svetlo svestan da će to prouzrokovati bol, trpim, odlazim u kupatilo, saginjem se nad lavaboom a celo brdo je krenulo i hoće da mi probije glavu, trpim i umivam se. Perem zube, ne mogu drugačije da popijem lek.

Vraćam se u dnevnu sobu sa totalnim rasulom u glavi. Sve je isprevrtano, brda gotovo da nema, gromade na sve strane, ne znam gde me više boli. Pijem lek, prija mi hladna voda, stavljam na trenutak čašu na čelo. Sedam na krevet, nameštam se udobno.

Miran sam, osluškujem šta se dešava u glavi. Sve je nekako stalo, prašina se sleže, teret je manji ali je raspoređen na celu glavu. Dobro, sad samo mirno, čekam bez ikakvih aktivnosti, razmišljanje boli. Poluzatvorenih očiju gledam u tamniji deo sobe.

Odavno već ne pravim greške kao što su ležanje ili zatvorene oči. Zatvorene oči vode ka umovanju, a ono boli, ležanje formira brdo na strani na kojoj ležim a posle toga sledi neminovno ponovo odron. Iskusan sam ja u ovome, malo više bi trebalo da poradim na preventivi.

Valjda neće, po pravilu - bude.