Назад на наслове

Mirno, tiho letnje predvečerje. Sunce se umorilo i prijateljski greje zemlju. Danas je protutnjalo naseljem zavirujući i u najskrovitija mesta. Ohrabrene večernjom količinom vode i svežinom noći biljke su podigle svoje lišće na gore, blago prkoseći. Sunce im je spustilo posramljeni pogled ka zemlji hraneći ih ali im stavljajući do znanja ko je glavni.

Moji drugari i ja ne ulazimo u konflikt sa suncem i kao po komandi, pred veče, napuštamo udobne hladovine soba i idemo na igralište na partiju fudbala. Ponekad posle utakmice sedimo i pričamo.

Prašina se diže pod mojim nogama. Žurim da ne počnu bez mene. Znaci odobravanja kad su videli da stižem. Podelili smo se u dve, po kvalitetu, jednake ekipe. Ja nisam sjajan fudbaler ali me to ne sprečava da uživam u igri potpuno zanesen. Trave ispred golova gotovo da nema pa se golmani, na smenu, nalaze u oblaku prašine. Divne male, kratke radosti i tuge smenjuju se i provlače kroz meč. Čak se i ona završna pobednička radost ili tuga ne pamte dugo. Eventualno do sutra i nove igre.

Mrak je, kao poslednji sudijski zvižduk, označio kraj nadmetanja. Pohvale, čestitke, poneka reč utehe, pozdrav, do sutra.

Vraćam se kući, lagano, nogu pred nogu. Mokra majica mi se lepi za leđa. Čarape se bele od prašine, pertla mi je odšnirana na jednoj od patika. Proveravam ogrebotinu na laktu i kolenu, ništa strašno.

Setio sam se onog driblinga. Smeškam se zadovoljan i pokušavam da ga ponovim, onako bez lopte. Možda mi i oči sijaju u mraku.