Назад на наслове

Gospodin K. je iznenadio doktore i medicinsko osoblje. Iznenadio bi i bivšu suprugu i svoju decu da su u kontaktu. Njegove prijatelje takođe nije mogla obradovati činjenica da im je prijatelj ozdravio jer ih je K. odavno oterao od sebe. Doktori su podelili sa kolegama iz drugih centara ovaj neobičan slučaj ozdravljenja. Jedan od doktora koji je proveo najviše vremena na slučaju sad već pomalo slavnog pacijenta je radio i kao profesor na fakultetu a imao je i izraženu želju da slikovito, gotovo književnim jezikom, opisuje svojim učenicima stanje u kojem se neka osoba kojoj je psihijatriska pomoć potrebna nalazi.

Zamislite visoku, čvrstu ogradu koja se pruža u nedogled. Ta ograda odvaja dva sveta. Jedan je ovaj u kojem mi živimo a drugi je za svakog ponaosob različit. Nemojte da taj drugi svet zamišljate kao nekakvu pustinju, neprohodnu džunglu ili nakakav pakleni suvi kamentiti teren. Ne, nema potrebe da mislimo o tom svetu u kome oboleli žive kao o nečemu zastrašujućem. Taj svet sam po sebi može da bude identičan realnom svetu, najčešće i jeste i to nije ono što plaši. Zastrašujuća je činjenica da je u tom drugom svetu čovek ponajčešće sam ili okružen nepoznatima i ono naj strašnije što kida um i telo je želja da se vratimo u normalan svet, poznatom okruženju i ljudima. Ta želja, dok god postoji duboko u podsvesti čoveka, kao drhtavi plamen sveće osvetljava život. Mi tu borbu pomažemo ublažavajući tegobe i kupujući vreme. "Šta mislite o kom vremenu govorim" - upitao bi profesor đake i ne čekajući previše odgovarao bi na sopstveno pitanje-" Kupujemo vreme koje pacijent troši na traženje izlaza. Izlaz postoji, to je jedan mali jedva vidljivi prolaz negde na zidu koji samo retki uspeju da pronađu." Gospodin K. je jedan od njih.

Nije se žurilo sa otpusnom listom. Bila je praznična snegom prekrivena atmosfera kad je K.primljen na odeljenje a kroz rešetke bolničkih prozora sada se provlači vetar bremenit mirisima procvetale prirode. Iako je sa pacijentom uspostavljena stabilna i kontinuirana dvosmerna komunikacija prepuna smislenih primedbi i komentara konzilijum lekara nije požurivao rastanak. Postupalo se sa pacijentom kao sa krhkom biljkom na šta on i jeste ličio. Uslovi koje je ostavio iza sebe po prijemu možda su se sad i blago pogoršali. Iskoristiću priliku da čitaoca upoznam sa najosnovnijim životnim činjenicama koje su na više nivoa i kroz duži vremenski period uticale na razvoj bolesti. K. je jedinac čije je detinjstvo obeleženo razvodom roditelja. Mama se seli sa novim mužem u Ameriku i sa sinom posle par novogodišnjih i rođendanskih čestitiki smanjuje kontakt. Život sa ocem K. smatra najsrećnijim delom svog života. Prijateljski, popustljivi, korak ispred svog vremena odnos između oca i sina ispunjen sportom, knjigama, muzikom, obostranim razumevanjem doveo je oca do jedne pomalo bizarne situacije u kojoj je on, otac, izjavio da je zahvalan do groba svojoj bivšoj ženi koja ih je napustila. Nažalost, vreme zahvalnosti je relativno kratko trajalo i granica te zahvalnosti, do groba, se na vidiku pojavila pre nego što je očekivana. Otac gospodina K. je umro srećan, slomljen neizlečivom bolešću, brzo i efikasno, ne ostavivši sinu dovoljno vremena da pati i da se na novonastalu situaciju prilagodi. Novoosnovana porodica, prvo dete, posao i sva ta užurbanost nisu sinu dali vreme da na svoj način upije bol nestanka najdraže osobe. Ranjen, oslabljenog imuniteta, otvoren za sve vrste bolesti nastavio je ignorišući podsvest da poštuje pravila normalnog života. Dobio je drugo dete, unapređenje i hroničan umor. Počeo je da gubi ženu. Izgubio je prijatelje. Melanholija jeseni ga je ruku pod ruku sa pretnjom supruge da će ga napustiti i odvesti decu sa sobom vodila ka kataklizmičnoj završnici godine i bolničkoj bedno okićenoj trpezariji u kojoj nije mogao biti sa ostalim pacijentima jer je bio uveliko sam u svojoj sobi sa pogledom unutra.

Doktori su mu posle par dana od normalizacije njegovog stanja, a sve sa ciljem i da testiraju krhkost njegovog ozdravljenja, u blagoj formi ali bez skrivanja činjenica odgovorili na pitanja vezana za porodicu koja im je K.postavio. Rekli su mu da je njegova supruga zvala često i da su ga deca pozdravljala. Interesantno je i to da su deca za manje od šest meseci savladala nemački i da se sad supruga, bivša supruga, muči da ih razume i stigne njihov nivo znanja. K. im je više nego smireno odgovorio da je on to i očekivao i da zna da se o deci njegova supruga brine bolje od njega i da ih voli isto kao i on. Ništa nikome ne zamera i čim bude sebe uredio javiće im se. Osmeh doktora je bio osmeh olakšanja pomešan još uvek sa blagom nevericom u gotovo pa čudesno ozdravljenje.

Krupni bolničari su snishodljivo pokušavali da otkupe grehe koje su počinili u neopravdanom besu ali bez potrebe jer se pacijent nije sećao nikakvih batina ili je vešto prelazio preko komromitujućih momenata. Medicinske sestre i čistačice su sa osmehom, neskrivenom radošću i simpatijama posmatrale tog visokog, mršavog, crnokosog muškarca sa krupnim tamnim očima koje su sjajem ispod crnih gustih obrva otkrivale vaskrsli život.

Jedne noći je, par dana pre izlaska iz bolnice K.otišao do toaleta. Na povratku, jedna od sestara koja je ukrštenim rečima ubrzavala protok vremena, zamoli ga za pomoć. K se nageo iznad nje i sa osmehom konstatovao da zna odgovor na sportsko pitanje. Više od tačnog odgovora obradovala ga je činjenica da je parfem nanet na goli vrat i veliki ispunjeni dekolte na koji mu je pogled na tren odlutao učinio da mu telom prostruji snažan, iskren, animalni impuls. Animalni impuls koji dugo nije osetio za posledicu je imao krajnje prirodnu i ljudsku reakciju. Pridružio se medicinskom osoblju i ostao sa njima do zore u opuštenom razgovoru sa ponekim, blagim flertom obojenim, dobro prihvaćenim komentarom.

Odelo u kom je primljen u bolnicu je bilo čisto a košulja ispeglana. Neobično se osećao sa cipelama na nogama. Novčanik sa slikama dečaka i devojčice bio mu je u unutrašnjem džepu sakoa. Predali su mu i mobilni telefon i svežanj ključeva. U ruci mu je bila zdravstvena knjižica i nekoliko recapata za lekove koje je trebalo da pije sve do kontrole koja je zakazana za trideset dana od dana izlaska.

K. se iskrao iz bolnice na ulicu nedavši činu rastanka nikakvu težinu ni simboliku. Iskoristio je gužvu na odeljenju i uz par promrmljanih reči skliznuo sa gomilom užurbanih i zabrinutih lica na osunčani prostor ispred bolnice shvativši da posle dugo vremena nema krov nad glavom. Osetio je blagu vrtoglavicu i posle trenutne dezorijentisanosti lagano se uputio ka autobuskoj stanici.