Назад на наслове

 

Trčim brzo, najbrže što mogu. Korak mi je lak, dug. Prstima samo na kratko dodirujem asfalt. Radim energično rukama. Trudim se da im umaknem ali jedino što mi uspeva je da ih držim na odstojanju, dovoljnom da ne mogu da pucaju. Iz sporedne ulice, gotovo puste, ulećem u glavnu sa mnogo sveta na trotoaru i zakrčenim saobraćajem. Odgurujem nekolicinu u prolazu i pokušavam da pređem put. Trčim u cik-cak između auta, prevrćem se preko jedne haube, dočekujem se na noge i udaram u jednog krupnog, starijeg čoveka. Rušim ga i sam gubim ravnotežu ali se uz pomoć ruku uspravljam i ponovo ubrzavam ne obraćajući pažnju na psovke, negodovanja, sirene.

Utrčavam u prolaz između dve zgrade, dajem sve od sebe da što pre pobegnem iza ugla svestan da sam u ovom uskom prolazu laka meta. Zamičem ispraćen pucnjem nesvestan gde je metak završio. Moram se sakriti, brzo se moram sakriti, negde, bilo gde.

Dva velika otvorena kontejnera malo sa strane, uskačem u drugi, dalji. Ležim na stomaku, u smeću, potpuno ukočen. Dišem između gnjecavih jabuka udišući iz dubine kontejnera jak miris truleži. Sklopljenih očiju osluškujem korake koji brzo prolaze nedaleko od mene.

Produžavaju dobovanje po betonu ali sve sporije dok se u jednom trenutku nisu zaustavili. Tišina, kao da razmišljaju. Iz te tišine neki koraci se lagano udaljuju prema zgradi ukoso od mene a par koraka ide ka građevini do mene. Čujem kako ustrčaše uz stepenice i nestadoše u zgradi. Opet pauza, duga pauza koju prekida metalni reski zvuk repetiranja pištolja. Jedva čujni koraci mi prilaze, zastaju kod prvog, produžavaju ka mom skrovištu. Nečija senka pada na mene.

Budim se. Mokar sam, verovatno od onog silnog trčanja.