Назад на наслове

 

Šetamo plažom. Nešto pričamo. Povremeno bacim po neki mali kamenčić u vodu. Uspevam da je nasmejem, nekoliko puta. Smeška se, stavlja mi ruku na rame, prislanja glavu na moju mišicu. Prestaje da se smeje, glave su nam blizu, usne nam se dodiruju. Ovlaš, nežno, bojažljivo, kratko. Gleda me, ponovo se nasmešila, trči od mene prema stazi koja vodi ka hotelu. Okreće se i posmatra da li je pratim. Izlazim na stazu, uzimam je za ruku i bez priče, lagano, svako u svojim mislima, krećemo u pravcu hotela... Mnoštvo ljudi uživa u prijatnoj večeri. Uz zvuke muzike razabiramo i smeh, kucanje čašama, zvižduke odobravanja, aplauze.

Neki parovi plešu. Ne skrećemo prema hotelskoj bašti već nastavljamo stazom pored mora. Tu je obala jako kamenita. Pored staze se nalaze klupe. Otprilike na svakih dvadesetak koraka. Osvetljene su lampama koje me podsećaju na visibabe. Klupa iznad koje je u visibabi pregorela sijalica bila je naš cilj. Seo sam i blago je povukao ka sebi. Sela je u moje krilo i zagrlila me jednom rukom. Drugom me je milovala po obrazu. Poljubili smo se. Sve je nekako vlažno i meko. Menjamo ritam, istražujem, ne razmišljam, totalno sam opušten svestan da ne grešim, da je nemoguće pogrešiti. Sa nestalim prvobitnim strahom i njenim komentarom da bi mogla ovako večno da se ljubi samnom, dobijam užasno na samopouzdanju. „Možda je udobnije da me opkoračiš?“šapćem joj na uho. Prihvata bez ustezanja, smejulji se. Sad je mnogo udobnije. Moji pokušaji da u sve uključim i ruke su polovično uspešni. To što neke granice postoje mi ne smeta. U neku ruku mi i prija.

Zaljubljujem se. Jako se zaljubljujem u taj mirisni zadah mladosti i jedrinu njenog mladog tela. Nestvaran i neponovljiv osećaj koji svako novo iskustvo čini sve daljim i vrednijim.