Назад на наслове


Dolazak kući ima nekoliko etapa. Prva je kad se sećanja aktiviraju slikama koje su nam pred očima. Vidimo grad u daljini a misli vizualizuju most preko koga ćemo uskoro preći i trče ispred autobusa kao da hoće da nas spremno dočekaju, ugoste, da ne ispadne da smo neočekivano banuli. Misli nas dovedu dobro poznatim ulicama do zgrade sa olistalim kestenjem kao dobroćudnom stražom ispred ulaza. Straža nam tihim međusobnim šuštanjem govori da možemo proći dalje.

„Dobar dan“ - odgovorio je K. dvema devojčicama koje su se zatekle na stepenštu pred ulaznim vratima zgade.

Jedan od ključeva iz svežnja otključa vrata sa smrtovnicom nalepljenom na stakleni deo. Lice starijeg muškarca mu je bilo poznato. Zamislio je na trenutak svoju sliku na informativnom papiru oivičenom crnom bojom. Desetak, možda i koji dan više u zavisnosti od lepka na selotejpu koji pridržava papir traje poslednji pozdrav koji se uputi dojučerašnjem komšiji a onda navika da ga skoro svaki dan viđamo i prozborimo po neku ljubaznu usputnu reč polako gubi bitku i prelazi u zaborav. Zatvorio je vrata za sobom privikavši se na manje svetla u hodniku i krenuo lagano, stepeništem, na treći sprat do stana skrivenog iza savremene prepreke koja je više čeličnih klina zabila u zid i prolaz dopuštala samo sa ovlašćenjem koje umesto verifikovanog papira podrazumeva odgovarajuće ključeve.

Nije K. čuo kratki dijalog devojčica na stepeništu, iz razumljivog razloga jer one i nisu htele da ih neko čuje.

„Komšija se vratio, dugo ga nije bilo. Možda se sad vrate Tea i Miloš. “ - reče devojčica sa kosom uvezanom u rep.

„Ne verujem, možda na raspustu. Mama mi je rekla da oni žive u drugoj zemlji, sa drugim tatom i da je zato komšija bio tužan, toliko tužan da je morao u bolnicu da tamo ozdravi“ - reče devojčica sa slikom barbike na majici.

„Ja ne volim da budem tužna“ - prokomentarisa devojčica sa repićem.

„I ja“ - složi se devojčica sa barbikom.

Starije osobe slabije čuju ali postoje zvuci koji poput sudara čekića i nakovnja resko seku tišinu. Zvuk koji se otme vratima koja otključavaju privukao je znatiželjno oko na špijunku vrata nasuprot

ulazu u stan čoveka čiji život pratimo.

„Komšija se vratio“ - izgovori starija gospođa mužu koji je zavaljen u fotelji sa naočarima na nosu čitao.

„Komšija se vratio“ - ponovi glasnije i svojim rečima dodade i znakove rukama.

Muž nevoljno ubaci obeleživač između dve stranice na čijim vrhovima je pisalo Huan Rulfo na levoj i Pedro Paramo na desnoj strani, zatvori knjigu i upitno pogleda ženu preko naočara.

„Vratio se komšija, od preko puta“ - reče žena.

Posle kraćeg razmišljanja muž progovori - „Napravi krofne, sigurno se uželeo. Ja jesam, zaboravio sam kad si ih pravila“.

Stan je verno čekao svoje vlasnike provodeći jednolične dane u samoći. Zidovima je bilo lako jer su gotovo svi imali zajedničke korisnike. Plafon i pod skoro da nisu primećivali da se između njih ništa ne dešava. Razmaženom nameštaju su nedostajali svakodnevni dodiri. Slavine nisu bile milovane dugo a električni aparati svih namena počeli su da sumnjaju u sopstvenu ispravnost. Slike i ostali predmeti su nemo vapili za sjajem koji im daruje krpa. Gospodin K. je skinuo sako. Izuo je cipele i seo na trosed sa kojeg se kroz do pola spuštenu roletnu moglo videti kako dan gubi na svom sjaju. Sedeo je tako bez ikakvih potreba, neko vreme. U momentu kad su ulične lampe preuzele dužnost od dnevne svetlosti K. se ispružio, položio glavu na mali jastuk, sako prebacio preko struka i zaspao.

Voda ovu zlostavljanu planetu odvaja od drugih nama manje više poznatih. S toga i ne čudi koliko je njena konzumacija presudna za ljudski život i kako je pozitivno delovala na probuđenog gospodina K. Prvo je ugasio žeđ a potom se dugo tuširao na početku toplom a na kraju sasvim hladnom vodom. Okrepljen snom i osvežen hladnim tušem K. je živnuo. Obukao je jednu od svojih trenerki i prošao kroz sve prostorije stana. Jedna velika soba je podeljena montažnim zidom na dve manje i njih su koristila deca, Tea osmogodišnja ćerka i Miloš petogodišnji sin. Svaka je posedovala po krevet, ormar i radni sto. Igračke koje nisu poneli će im možda biti još neko vreme interesantne ali odeća koju su ostavili im je verovatno već mala.

Bolni rastanak sa decom i suprugom doktori su smatrali, uz ogorman stres na poslu i uporno prebacivanje celokupne krivice na sebe, za ključne faktore koji su pacijenta doveli u kritično stanje u kom je i primljen u bolnicu. K. je svestan svog odsustva iz života dece. Sam se isključio odmah po rođenju ćerke. Poklopilo se sve sa unapređenjem, bolesnom ambicijom i opravdanjima koja su smirivala savest koja je više puta, ruku pod ruku sa suprugom upozoravala da nešto ne štima.

„Draga, trudim se, zarađujem za našu decu i nas dovoljno novca. Hoću da im obezbedimo dobre šanse u budućnosti. Odličnu školu, najbolje zdravstveno i životno osiguranje, priliku da putuju.

Molim te podrži me i pomozi da sve ovo zajedno kvalitetno uradimo. “ - govorio je nadahnuti K.

Ti inspirativni, jezgroviti, motivacioni govori za koje je postao stručnjak i koji su ga vodili sve više i više u službi bili su dovoljni da u kući kupe neko vreme. Međutim svi ti govori krili su jednu svirepu, okrutnu osobinu koju K. nije video ili nije hteo da vidi. Bili su manipulativni. Kad manipulišeš drugim dušama spremi se da te u teme neprimetno udari bumerang sudbine.

Dobro je što naš junak sve to prihvata i što hoće da veruje da je na putu iskupljenja. Taj put je počeo kad je kroz rupu na ogradi ispuzao na pravu stranu. Sad je tu gde je i ogromni talasi emocija iz dečijih soba nisu mogli da ga slome i onespokoje već su se završili pod njegovim nogama u vidu malih zapenušanih krajeva. Imao je cilj i on je bio jasan i nepromenjen kao u dosadnoj tiradi koju je ponavljao pred suprugom. Drugačiji je bio samo pristup. Sledeći korak je bio da hitno ode do kioska sa brzom hranom koji radi celu noć.