Назад на наслове

 

Gospodin K.je voleo svoju sobu. Svaki njen kutak je detaljno poznavao. Nežna nijansa svetloplave boje krasila je zidove i na trenutak nam se moglo učiniti kao da se nebo vedrog i sunčanog dana ušunjalo u sobu.

Jedan zid je imao vrata na sebi. U bravi tih, u belo obojenih vrata, bio je smešten ključ koji se postarao da metalni jezičak iz mehanizma tvori teško premostivu prepreku za nekog ko bi hteo iznenada da upadne u sobu. Često je taj ključ kolao mislima gospodina K.

Želim da ovog ključa nema, da vrata budu širom otvorena, mrzim ga, hoću napolje“-mislio je ponekad K.

Dobro je što su vrata zaključana. Ne želim nikoga da vidim .Neću da iko uđe u moju sobu i vidi sliku, moje knjige, ormar sa mojim stvarima, dnevnik, moje papuče, razglednice sa putovanja“-mislio je K. i milovao pogledom ključ.

Suprotno od vrata bio je prozor. Veliki, nešto niže postavljen prozor otkrivao je pogledu lepo uređeno ograđeno dvorište. Visoka, nepraktična ali magična breza krasila je centralni deo dvorišta. Iza ograde pružao se u daljinu grad.

Zid desno od ulaznih vrata teško je disao iza masivnog drvenog dvokrilnog ormara koji se, zanemarićemo jedva vidljiv mračni razmak, nastavljao kredencem od istog materijala sa staklenim providnim vratima.

Suprotni zid se, ranjen jednim ekserom, ponosio slikom kao medaljom na širokim grudima. Slika je omiljeni predmet gospodina K-a. Urađena je od strane talentovanog uličnog slikara koji je vežbao svoje slikarsko umeće udišući jodom obogaćen primorski vazduh. Gospodin K.je bio na odmoru sa suprugom i dvoje male dece. Svoj naum nije realizovao odmah nakon dolaska već je strpljivo nekoliko dana posmatrao i ocenjivao mladog umetnika. Kad se uverio u darovitost istog izneo mu je neobičan predlog. Tako je nastala slika starca koji sedi za stolom, profilom okrenut posmatraču, pogleda uprerenog kroz prozor, negde u daljinu.

K. je pozirao dve večeri po nekoliko sati. Propuštao je porodične večernje šetnje i usput izazivao čudne poglede kibicera koji su među sobom komentarisali sličnost starca sa mladim čovekom koji pozira slikaru. I zaista, sličnost je bila ogromna. Umetnik je po sopstvenom nahođenju dodao bore oko usta i očiju, slobodno se koristio belom bojom prilikom crtanja kose, brade i obrva.

K. je želeo da živi, da dočeka starost, da bude beskoristan kako je često govorio. Bio je po malo nestrpljiv i iz silne želje je proistekla slika.

Sredinu sobe ispod obične bele staklene lopte koja je krila sijalicu, zauzimao je sto. Na strani suprotnoj od prozora usamljena stolica. Sedeći na toj stolici K.je mogao da pogledom obuhvati celu sobu i da kroz prozor posmatra spoljašnjost.

Sveska sa crnim tvrdim koricama, nekoliko velikih gumica za brisanje i par običnih olovaka nemarno su bile raspoređene po površini stola.K. je imao želju da postane pisac. To nije neobična činjenica iz njegovog života ali je način na koji je pisao bio ekstraordinaran. Stranicu koju bi do kraja ispisao istog trenutka bi marljivo gumicom izbrisao i tekst nastavljao na prvoj slobodnoj strani egzaktno sledeći hronologiju i radnju sa prethodne. Kad bi sve listove ispisao,na zadnju koricu bi napisao datum i svesku odložio u vitrinu. Po broju takvih svezaka koje su gotovo ispunile zapreminu kredenca moglo se zaključiti da je K.mnogo pisao. Po datumima koje je beležio na koricama nije se moglo ništa zaključiti i verovatno su samo njemu značili i pomagali mu u lutanjima praznim stranicama čiji je reljef slikovito govorio o uloženom trudu.

Masivni drveni ormar, tamnom nijansom braon laka zaštićen od uticaja vremena nije služio svojoj nameni. K je video u njemu mrtvački sanduk. Retko, kad bi ga neka neobična tuga ophrvala i stegla toliko jako da ni plakati nije mogao, bez daha, gušeći se, dopuzao bi do teških vrata i krajnjim naporom ih otvarao. Vrata bi se rastala, svaka na svoju stranu i pogledu otkrila uramljenu sliku osmehnutog dečaka koji stoji pored nežnog belog,tankog stabla. Noge u šupljim kožnim sandalama sa belim čarapama navučenim do koščatih kolena su u gornjem delu pokrivene tamno plavim šorcem preko koga pada bela košulja kratkih rukava sa kragnom i nezakopčanim poslednjim dugmetom. Na malom džepu izvezeno zlatnim koncem mornarsko sidro. Tamne, radosne oči /verovatno je slika napravljena pred polazak na neko mesto koje je detetu najavljivalo zadovoljstvo/ sijale su ispod neuredne crne kose. Dugačak tanki vrat, male usne ispod pravilnog nosa. Cela izdužena, laka, krhka figura sa mršavim dugačkim rukama koje se završavaju tankim prstima na šakama odavala je utisak kao da pred sobom imamo neku vrstu nepoznate ptice.

Pogled na dete je kod gospodina K.izazivao erupciju olakšanja. Manifestovalo se to oslobađajućim, pročišćujućim, isceljujućim plačem koji je služio kao substitut za hronični nedostatak smeha čije su posledice često pogubne.

*


Medicinsko osoblje je obilazilo često sve pacijente. Kad bi kroz ojačani pleksiglas provirili u samicu gospodina K odmah im je bilo jasno u kakvom se stanju pacijent nalazi. Ako bi ga zatekli da marljivo piše ili sedi na krevetu pogleda zakucanog u jednu zamišljenu tačku na zidu ne bi ga ni uznemiravali već bi ga ostvaljali na miru.

Međutim, gotovo idilična slika često nije bila prizor koji su zaticali. Strašne slike golog čoveka koji moli da ga vrate u njegovu sobu su bile čest, neprijatan prizor. Na golim kockama ležaja sedeo bi nag, izmetom umazan kao ratničkim bojama, gospodin K. Pelenu je divljački iscepao, koristeći sadržaj da njime crta po belim pločicama zidova male prostorije. Nesnosan smrad bi zapahnuo krupne muškarce u belom koji su ponekad krvnički tukli gospodina K. Bili su puni nerazumevanja za njega i iritantno ponašanje koje je imalo obrazac zapisan u bolesnikovom kartonu izazivalo je veliki bes u mišićavim medicinarima.

Znali su doktori šta mu treba i to su mu davali u sve većim količinama. Lekovi su brzo delovali i u momentu kad su u sobu ulazile medicinske sestre i čistačice sa sunđerima u rukama, novom pelenom i čistom pidžamom K. je već išao nazad u svoju sobu sa balavim kezom na ustima.