Назад на наслове

 

Prostorija je bila ispunjena ljudima, žagorom, duvanskim dimom i prikrivenim iščekivanjem. Portreti sa zida, naviknuti na đake, pomalo zbunjeno su posmatrali gomilu. Ispod njih je bio sto sa par knjiga i gomilom papira na sebi i stolicom pored, praznom. Između stola i prvih redova stolica bila je klupa, stara, niska, grbava i kriva, uglačana vremenom. Čekala je da na nju spusti umorne kosti begunac i zatvorenik, uskoro osuđenik. Umorne kosti od bežanja, skrivanja, gladovanja i tereta girže savesti i dugih noći preispitivanja, sumnje i tuge. Nije imao sreće da bude na strani koja je u ratu pobedila i nije imao snage da odoli najmračnijim ljudskim porivima koji truju dušu i telo ponajviše u trusnim ratnim izazovnim vremenima. Slomio se i sad ga čeka poslednji čin, čin kome svi ovi ljudi hoće da prisustvuju nesvesni da im može doneti samo noćne more i spuštanje pogleda kad se sutra sretnu sa nekim od roditelja, braće, sestara ili rođaka osuđenog.

Bogatstvo zvukova svede se neverovatno brzo na bat uglačanih kožnih čizama koje su poslušno škripale pod nogama čoveka koji baci kratak pogled ka portretima i sede na stolicu bučno je privukavši stolu. Autoritativno je izgledao čovek u crnim kožnim čizmama. Pun samopouzdanja, svestan momenta, njegove uloge u istom. Kad je rizikovao svoj život nadao se da će biti u situaciji da rizikuje živote drugih ljudi, munjevito je u ratu napredovao, jedva je stizao da se navikne na privilegije koje pripadaju njemu kao komandantu. Na kraju rata bio je malo i razočaran i trebalo je vremena da se navikne i shvati da rat može da traje večno ako on tako poželi, drugačiji ali ipak rat. Evo ga sad u situaciji da se sveti, da sudi, da bude milostiv i da to sve radi sa punim pravom koje mu je dato od novog poretka, kao zasluga.

Čovek u kožnim crnim čizmama zaustavi misli na kazaljkama ručnog sata koji je slovio za ratni plen a u stvari je, sem na vreme, podsećao novog vlasnika na leđa i raskopčani šinjel nemačkog oficira koji je naizgled nedolično, kao da hoće da poleti, veselo lepršao dok je vlasnik bežao. Vlasnik koji nije mogao biti brži od metka koji ga je stigao i pogurao napred.

Vreme je bilo da se na scenu uvedu i optuženi.

Vojnik, naoružan, ispred pognute loše ošišane glave, vojnik, naoružan iza. Seo je na klupu, vojnici su stali svaki sa po jedne strane.

Prvi red iza optuženih zaposeli su bolje odeveni muškarci, mlada žena sa tamnim podočnjacima i starija žena u crnini.

Suđenje je moglo da počne jer su svi relevantni faktori tu. Pročitana optužnica je osvežila slike iz prošlosti, uzburkala krv i misli. Pisana i čitana vešto sa presudom koja lebdi nad tekstom i samo treba složiti pravilni anagram od predloženih slova i reči.

Na smrt i to vešanjem, na smrt ga treba osuditi,da visi“ - viknu crveni podgojeni čovek iz gomile, čovek koji je ovog proleća u vreme oranja svoju njivu blago proširio za širinu puta koji je nekad koristio optuženi. Viknu crveni čovek i pogleda u pravcu stola pogledom koji je pitao da li je dobro i na vreme izgovorio svoj tekst. Crveni nepristojno debeli čovek za vreme u kom se živelo.

„Na smrt!, da ga streljamo, izdajnik, izrod, nema milosti za zlikovca!“ ispaljivali su reči iz svih delova prostorije nevidljvi glasovi zaogrnuti u sigurnu i toplu masu.

Ruka blago odignuta od papira isključi ton. Čoveku do prozora se učini da svi kao on čuju osu koja zbunjeno udara u staklo u pokušaju da izađe napolje.

Težak vazduh je kružio, isti ali uvek nov, zasićen i zagrejan ljudskom krvlju, zajednički za sve, brisao je razlike izjednačavao ih pred nekom većom silom i nekim neuhvatljivim vremenom koje čas ide napred, čas stane pa se opet na trenutak vrati u prošlost kroz ljudske misli i sećanja, mašte i nadanja, želje i očekivanja. Ljudi zaslepljeni mržnjom, zaokupljeni samo sobom i momentom u kom žive, svesni samo fizioloških potreba sadašnjosti ne mogu da vide i shvate ništa više i dalje od sopstvenih bednih trenutaka. Vera i sama religija, praštanje, briga za bližnje, saosećanje sa tuđim bolom, sve je to bilo zaključano duboko u ljudima i zatrpano mržnjom i zlom za duga i daleka buduća vremena i generacije koje dolaze.

Tragikomično nadripravno suđenje je proteklo bez ikakvih problema i brzo je dovelo do svima poznatog epiloga.

Samo izricanje presude „smrt streljanjem dana tog i tog u toliko sati“ je odjeknulo u glavama okupljenih i vratilo ih u jadnu stvarnost njihovih bednih malih života, života koji će ostati bez komšije, poznanika, neki od prisutnih su čak bili rođaci osuđenog svesni da ih je možda od iste sudbine delilo samo to što su kobne noći uspeli da na vreme pobegnu i sakriju su u šumi.

Osuđenik odavno svestan neizbežnog, umoran od tortura u zatvoru i željan samo da se ovo što pre završi nije hteo da dublje zađe u snove poznanika tako što bi im uputio poslednji pogled na izlasku, sudarili su se njegov spušteni pogled sa spuštenim glavama okupljenih.

Za vojnicima i osuđenikom su izašle kožne čizme oštro gazeći po starom daščanom podu, nekako lako kao da sad nose manji teret, kao da teret na duši nema nikakvu težinu.

Iz prostorije su na kraju izašle žena sa podočnjacima i starica u crnini suvih očiju nesposobnih da iz sebe iscede makar i jednu suzu, suzu olakšanja.

 

Prošlo je neko vreme, dovoljno da se zemlja na grobu osuđenika slegne i da crveni vulgarno debeli čovek štrpne još dva puta deo komšijske zemlje, a čizme su zaškripale ponovo daskama školske učionice.

U gluvo doba noći, na bosu nogu nazuvene, kožne čizme nosile su vlasnika u prljavim gaćama i poderanoj spavaćoj košulji, slinavog, oteklog od udaraca i prethodnog sna. Nije bilo publike, samo dva stražara koja su ga sprovodila, bivši saborac koji ga je udarao i vređao i nepoznat sudija za stolom. Bez reči je nepoznati ustao, prišao licu na kom se ogledala neverica. Rukom je dao znak stražarima koji se odmakoše tako naglo da su čizme morale sitnim pomeranjem levo desno i napred nazad da iskoriguju položaj omlitavelog tela i održe ga uspravnim. Nepoznati nežno uhvati za lakat desne ruke prestravljenog čoveka i povede ga korak dva ka stolu na kom je stajao već spremljen papir i olovka.

„Potpiši“ bilo je sve što je rekao.

Drhtava ruka je slušala, zamagljena slova se nisu mogla razabrati jedino što su uplakane prestrašene širom otvorene oči mogle jasno da vide pre nego što su ugasili lampu i poveli ga u mrak je jedan ravnodušni uramljeni portret na zidu.