reklamiranje

 
 

Назад на наслове

U šumi sam, bez svedoka. Prohladan, tih, zimski dan. Tanak sloj snega izgleda jadno, ispucao i nedovoljno jak da zarobi lišćem pokrivenu zemlju koja će ga jednim pokretom stresti sa sebe prvog sunčanog dana.

Stojim pored starog bukovog drveta, sićušan i gabaritno i vremenski ali naoružan i rešen. Procenio sam gde da zadam smrtonosni udarac motornom testerom kako bi drvo palo na čistinu. Vešto pravim dva reza pod oštrim uglom jedan u odnosu na drugi. Čuje se pucanje veza duboko u drvetu, lagano ga guram u pravcu u kom želim da padne.

Pucanje je sve glasnije, žalosnije. Grane kao ruke pokušavaju da se uhvate za okolno drveće ali nemaju snage da zaustave ogromno telo koje uz tresak pada. U mojoj glavi se ne čuje ubrzo uspostavljena tišina, krv dobuje venama, eho odzvanja. U zanosu i bez mnogo razmišljanja sečem drvo na manju parčad, pakujem ih na gomilu a sitnije grane i granje odlažem u stranu. Kao pravi zločinac uklanjam tragove. Gledam oko sebe i pošto ne vidim nikoga podižem upitno pogled ka nebu koje ćuti. Ne znam da li je to odobravanje, prekor ili apsolutna nezainteresovanost.

Spuštam pogled na šumu i vidim da mi je svo drveće okrenulo ledja i gleda u suprotnom pravcu i to u trenutku kad sam pomislio da to samo moja luda mašta i bolesni um veruju da je drvo koje sam oborio bilo svesno bola koji mu nanosim.