Назад на наслове

 

Bilo je rano jutro. Sunce je osvetljavalo ogromno, drvenom ogradom ograđeno dvorište sa velikom spratnom kućom na sredini.

Kapija na ulasku u dvorište je imala polomljenu šarku i zauzimala je dobrodošli otvoreni stav sve vreme.

Stalni redovni gost koji je dolazio na imanje bio je vetar. Silazio je sa obližnjih planina i lutao po volji ravnicom.

Tako je bilo i ovog jutra.

Lagano se spustio i njuškao dvorištem. Poigrao se opalim lišćem, podigao fini oblačić prašine provukao se kroz otvorene prozore nepoznatog auta parkiranog pred tremom. Stresao je sa sebe jak miris duvana koji je pokupio u autu.

Znatiželjan kakav je oduvek bio osveži veliku drvenu terasu i kroz mali prozor udje u kuću. U kuhinji je zatekao nešto prljavog posuđa, miris blago zagorelog mesa i dva takođe prljava tanjira. Zakačio je miris vina iz čaša i do pola ispijene flaše na stolu u velikoj dnevnoj sobi koja se završavala širokim drvenim stepeništem što vodi na sprat.

Do tad nežni vetar zalete se uz stepenice, otrese sa sebe vinski smrad, uvalja se u nežni miris lisnatog cveća iz saksije i izbi u hodnik na spratu. Kao razbojnik zalupa na prva zatvorena vrata, obiđe krug oko staklenog glomaznog lustera koji je visio sa plafona i zaputi se u spavaću sobu čija su vrata bila otvorena. Ni lupa na vrata kao ni zveckanje staklenih ukrasa na lusteru nisu probudili poznatu ženu i nepoznatog muškaraca.

Vetar iznenađen nepoznatim muškarcem zastade i na trenutak dovede svoje postojanje u pitanje. Vazduh koji stoji nije vetar te je shodno toj činjenici brzo reagovao i odlučio da izađe kroz otvoreni prozor ali je prethodno pomilovao golu otkrivenu nogu i preko golih belih grudi i vrata se zavukao iza uha na jedno mesto skriveno kosom, blago prekriveno znojem, mesto gde ga je uvek čekao opojni neodoljivi miris. Čim ga je pokupio zaleteo se u zavesu na prozoru koja je pokušala da ga spreči da izađe, naduvala se ali nije imala snage i samo je veselo zalepršala propuštajući vetar napolje, vetar koji se zabio svom oslobođenom silinom u krošnju hrasta, zašuštao lišćem i spustio se na prašnjavi put. Tu je napravio par malih krugova, podigao malo prašine u obliku levka i zaputio se prema autu čiji je zvuk čuo u daljini.

Prepoznao je auto i lice skriveno bradom koje je upravljalo vozilom. Video je i radost u očima mladića koji je dečački obradovan jurio kući svojoj mladoj ženi da je iznenadi, probudi, miluje onako toplu na samoj granici sna i jave.

Iz nepoznatog razloga vetar koji inače nije imao razvijena osećanja i emocije nije potrčao u susret poznatom licu već je gotovo besno nasrnuo na bremenite glave žita koje mu je uzvratilo šuštanjem, sve jače i jače, stvarajući zaglušujuću buku, buku koja je vetru prijala jer nije hteo da čuje ništa drugo.