Назад на наслове

 

Na prašnjavom putu sam. Ispred mene je čopor vukova sa predvodnikom koji me gleda iskeženih zuba. Meri moj strah, oseća sigurnost iza sebe, oči su mu crne, glava blago povijena, leđa grbava, jaka. Dlaka mu je prašnjava, počeo je da skida zimsko krzno i zato izgleda nekako zapušteno, kao pravi drumski razbojnik.

Sa moje leve strane je šuma, sa desne mala rečica nabujala od snega koji se topi visoko u planinama. Preko je veliko strmo brdo takođe obraslo gustom borovom šumom. Krećem lagano u nazad, korak po korak, ne skidajući pogled sa vuka. Pod nogom osećam kamen, saginjem se i uzimam ga i dalje fiksirajući vođu čopora. Osećam se malo sigurnije, na trenutak odvajam pogled ne bih li našao još neki kamen i to je bilo dovoljno da se predvodnik ohrabri i krene u napad. Ništa se ne čuje. Malo se digla prašina sa puta. Borba je počela i ja kao da više ne osećam strah bacam kamen na vukove ciljajući najbližeg. Ništa.

Mahinalno se sklanjam u stranu, prema vodi. Saginjem se i ne skidajući pogled sa čopora grebem rukama po putu i bacam prašinu i sitno kamenje, vičem, derem se ali se moj glas ne čuje. Osećam da su mi nokti izlomljeni, zanoktice izguljene i krvave ali ne prestajem da radim to što ih je na trenutak zaustavilo. U ruke mi dospeva grana, kratka suva grana. Ispružam je ispred sebe i preteći nišanim čopor pomerajuci je sa leva na desno i obrnuto. Pokušavam ponovo da dozovem pomoć ali ostajem nem.

Uzmičem u nazad pred vođom koji sam kreće prema meni iskežen, njuške spuštene gotovo do zemlje, savijenih nogu spremnih na skok. Rastresita zemlja na koju sam stao u povlačenju mi nestaje pod nogama, padam u vodu. Ne osećam hladnoću a trebalo bi. Rečica me nosi dalje od progonitelja, osećam olakšanje. Posle krivine ne vidim vukove i okrećem pogled u napred tražeći mesto pogodno za izlazak. Šok. Rečica oplićuje i račva se na tri manja dela koji se u daljini ponovo sastavljaju. Od obale do hrpe granja koje je prirodna prepreka toku, nalik mostu stoji stablo koje je reka odronila. Na stablu je predvodnik čopora, posmatra me. Ostatak čopora je na obali, iza vođe.

Mahnito mašem rukama i nogama ne bih li isplivao na drugu obalu pre nego što me voda donese pod noge čoporu. Zabadam ranjene prste u rastresitu zemlju obale i hvatam se za busen suve trave. Zaustavljam se, voda me više ne nosi, grebem i rukama i nogama hvatajući se za sve što može bilo kakav oslonac da mi pruži. Puzeći izlazim na obalu, ustajem i ne osvrćući se pretrčavam malu čistinu i ulazim u šumu rešen da se što pre popnem na neko drvo i tu nađem spas. Borovi, svuda oko mene borovi, visoki, stari sa tankim granama koje počinju visoko od zemlje a vukovi su sve bliže. Obgrlio sam bor rukama i uz pomoć nogu, kojima tražim bilo kakav oslonac, počeo sam da se penjem. Stara kora se kruni, vukovi su ispod mene, malo mi treba da dohvatim granu. Vođa se propinje na zadnje noge i uspeva da me uhvati za nogavicu. Zagrlio sam drvo, lice priljubio uz suvu, smolom prošaranu koru, pokušavam da otresem vuka, klizim na dole, osećam da mi kora ranjava lice, ugriz i za drugu nogu, padam na zemlju.

Budim se. Srce hoće da mi iskoči iz grudi. Ne mrdam se, polako postajem svestan sna, napipao sam nogu ispod jorgana.