Назад на наслове

 

Ova zima me je vratila u prošlost, daleko, čak do školskih dana. Bilo je situacija u kojima se linijom manjeg otpora iz čiste lenjosti ili želje da uživamo u nečem trivijalnom kao što je crtani film ili igra, odustajalo od učenja i pripreme za sledeći čas sa bednim izgovorom kao bensedinom za savest – neće mene pitati, verovatno provući ću se, pa za sledeći čas ima sve da naučim... za pet“.

Nije da sam kao cvrčak iz dobro poznate basne celo leto svirao i pevao, da se razumemo ja uopšte nisam ni muzikalan, spremao sam se ja za zimu, ozbiljno i temeljno, nabavljao ogrev, pravio kombinacije i popunjavao skladišni prostor drvima i raznim vrstama uglja.



Ali, uvek neko ali postoji da nam kontraargumentom dokaže da nismo u pravu, nisam uzimao u obzir najhladnije zime već proseke, bedne i učestale u poslednje vreme. Proseke za koje kažemo da su rezultat poremećaja klime, klimatskih promena, globalnog zagrevanja. Gle apsurda, od globalnog zagrevanja mi ćemo da se smrznemo. Statistiku koja je lažljiva u svoj svojoj istinitosti često koristimo i u životu da umirimo svoju savest ali postoje i statistički propusti, procene koje mogu puno da nas koštaju. Procene zasnovane na statističkim podacima često su i neobične smrtnike smenjivale sa udobne pozicije vlasti, a na istu su te greške dovodile nespremne mediokritete.

Elem, evo me kako stojim pred nastavnicom „neumoljivom gospođom zimom“ i ne znam odgovor na postavljeno pitanje. Nije utešno ni to što je mnogo mojih drugara već dobilo slabe ocene i omogućili mi da se stopim u većinsko sivilo i tamo ostanem skriven.



Hladno je, ogreva nema, prodate su i poslednje zalihe po cenama koje su probile sve moralne barijere i nasipe, trgovci trguju obećanjima, prave se liste, spiskovi, prioritente grupe oslonjene na veze, poznanstva, prijateljstva, krvna srodstva, zajedno podeljena ratna iskustva, gazi se duboko u prošlost, kao argument se koriste i zajednički dani u vrtiću, sve samo da se dođe do ogreva.



A ja? Ja se navikavam na nižu radnu temparaturu. Bahatih 25 sam spustio ispod svakog praga tolerancije na podnošljivih 19 stepeni. Merkam trešnju u dvorištu, velika je, razgranata. Iz kreveta pokriven ćebetom ne gledam u tv već u pod, preciznije parket. Čime bih najlakše mogao da ga povadim?-bludne mi misli.

Taman kad se lupa očaja popela na prag nepodnošljivog i pošla da prekorači u ludilo, glas iz tv-a najavi otopljavanje, temperature koje će sa sebe otresti, kao grane sneg, predznak minus.

Svetlo na kraju tunela dade mi snage da dočekam otopljavanje i normalizaciju snabdevanja drvima i ugljem.



Evo me sad kako u majici kratkih rukava sa blago odškrinutim prozorom „da uđe svež vazduh kao da isti već to nepozvan ne radi kroz šupljine u dotrajaloj stolariji“, zabavljam se gledajući kako se drugi zabavljaju, spreman da zaboravim, ako već nisam, sve neprilike koje su me zadesile, drznuvši se da pustim misli na slobodu, slobodu koja će me lagano ali sigurno ubediti u neku lepu laž, tu iza ćoška.

 

Do nesnosnih letnjih vrućina i sparnih kratkih julskih noći, veliki pozdrav.