Настанак села – Историја

     Мајур је село новијег датума јер су сва насеља на ширем подручју била уништена пред први српски устанак од стране Турака. Насељавање је почело почетком 19. века. Постоје подаци за постојање насеља још од 1803. године (камени споменици на гробљима). То прво насеље звало се Кућиште, а настало је од избеглица из Босне. Налазило се на тромеђи данашњег Мајура, Слепчевића и Штитара, имало је око 17 кућа и старешину са именом Сима Босанац. Он се заједно са становништвом Кућишта преселио на веће узвишење у равници Китог и ту направио шанац за одбрану од турских напада. То насеље је у народу познато као Симино брдо, односно Симић шанац. Пошто се овај шанац налазио у близини путева којим су се кретали Турци, Сима га даље премешта у село Обровац. У Обровцу долази до повећања броја становника, углавном српске националности, који су се доселили из Босне, Херцеговине и мањим делом из Рашке.

Касније се из овог шанца становништво исељава, и то углавном жене и деца и старији у место које је названо Башчине. Мушкарци, који су остали у Обровцу, су нападали Турке који су се кретали путевима према Шапцу, Лозници и Босни.

Поред Кућишта, Обровца и Башчина постојало је и насеље Циглиште које се налазило у доњем делу садашњег Китога према Слепчевићу, а уз канал Бела Река. Ово насеље су основали Цигани – Коритари. Према народним сазнањима они су се ту задржали до 1820. године, када су их становници Обровца и Башчина насилно иселили.

Ова места и данас постоје, али је само насеље Башчине насељено, док Кућиште, Симино Брдо, Обровац и Циглиште нису.

 

Настанак данашњег насеља

Постоје  различита мишљења о настанку насеља под данашњим именом – Мајур. По некима је настало од назива малог насеља у Башчинама, а друго као насељени салаш под именом Мајури. данас преовладава ово прво мишљење. Сматра се да је Мајур постојао као насеље још у времену првог српског устанка 1804. године, јер је постојао и у време мишарске битке 1. августа 1806. године када су га Турци као насеље заобилазили у бекству.

По професору Савићу (о чему нема писаних сведочења, али има доказа у народу) прве становнике у поменутом насељу чине избеглице Срби, већином из Босне. Они су морали да напусте своја огњишта у Босни, Херцеговини и Рашкој због сукоба са турцима. По доласку у ново насеље они би мењали своја имена и презимена како би избегли одмазду Турака, а то су чинили на следећи начин: име су узимали од свог презимена, а за презиме су узимали име или занимање Турчина којег су, долазећи овамо, морали да убију. Тако Србин који је убио Турчина по имену Мустафа, узимао је презиме Милетић или Марковић, од Турчина Реџепа презиме је било Реновчевић, Србин који је дошао из Босне из Ченгића узимао је презиме Цолић, Цернобић, Цотрић, а све тако да наставак презимена буде на "ић".  По Турчину Мурату или Муји и сли. узимали су презиме Марић, Марковић, а за Живковић ако су убили Туркињу.

 

Ушоравање села

У периоду између 1828. и 1835. године у Мачви је направљен велики подухват када су села ушорена. У том процесу био је обухваћен и Мајур. Дотадашња насеља са раштрканим кућама расејаним по мачванским луговима и Китогу одговарала су ратним условима у борби са Турцима. После другог устанка и ослобођења Србије доласком досељеника и њима је требало обезбедити земљу, плацеве и друго што је потребно за кућење и живот. Међутим, досељеницима се није могло удовољити јер је највећи део земље већ био заузет. Нове површине земње су се једино могле добити крчењем шуме. Не би ли се добило што више обрадиве земље за досељенике, Кнез Милош је радио свим снагама на томе да се села у Србији ушоре. При томе је првенствено мислио да се сабијена ушорена села могу лакше повезати са управним и економским седиштима. Сем тога, много лакше би било и управљати таквим селима.

Припремни радови за ушоравање су почели 1829. године одабирањем локација будућих села, пресецањем шорова, парцелисањем плацева, као и њихова додела домаћинствима. Код доделе плацева водило се рачуна о томе да сви родови и фамилије буду у истом шору и распоређени једни до других . Шорење села Шабачке нахије водио је кнез Јеврем Обреновић (управник шабачке нахије). Послови на реализацији шорења нису текли по плану јер су житељи неких села пружали отпор властима.

 

Насељавање становништва

Што се тиче Мајура, избеглице из Босне, Херцеговине и Рашке пријављивале су се код кнеза Јеврема, по препоруци кнез Иве од Семберије, да би им имена и презимена била промењена и додељена земља. Земља би била под шумом, а они су крчењем ту требали да се населе. Од шумом покривене земље правили су оранице, о чему професор Савић има "рабошких записа", јер је народ био неписмен, а догађаји из тог времена су уписивани цртом на "рабош", оји је сачињен од дрвене плоче.

После првог св. рата Мајур је доста насељавало становништво из Лике, Далмације, делом из Босне и Пирота и то углавном Срби. Мишкарци тих породица су били аустро-угарски војници и ратовали су против Србије. Они су се у већини случајева предавали српској војсци и настављали да ратују на српској страни. После првог св. рата захваљујући благонаклоности владара Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца добили су помоћ и купили имања у Мајуру. Те породице су и данас познате и живе у насеобини Куртовача оја је купљена од тзв. грофа Куртовића.

После другог св. рата, опет је већи број становника досељен из Босне и Херцеговине, а има и их из других крајева.

Мајур је због близине Шапца одувек представљао интересантно место за насељавање, а нарочито у последњих 50 година. Посебан разлог за то је био развој индустрије и потребе за радном снагом у овој области. Такође се број становника значајно повећао у периоду 90тих година 20. века. По попису из 1991. године Мајур је бројао 6137 становника, да би по попису из 2001. било 6854. По ко зна који пут се историја понавља тако да и у овом последњем рату досељенике чине Срби избегли из Хрватске и Босне. мајур је тако од малог, данас постао највеће насеље општине Шабац.